Vapaj ni na nebu ni na zemlji
Nedavno opet pročitah, negde duboko u meni potisnutu činjenicu, koja glasi- GLUMA JE DIJAGNOZA, a ne profesija! Dobro poznata definicija, ako mogu tako reći, Ruske škole.
Kao neko ko je na početku simbiotske veze s ovim virusom, sve jasnije uviđam simptomatičnost infekcije. S njom sam „pomirena“ odavno, ali vremenom zapažam njen razvoj u mom telu, kao neodvojivi deo moje ličnosti. I ne prestajem da se pitam- kako opstati i zaista učvrstiti tu iovako neraskidivu vezu?! Kojim mehanizmima slediti sopstveni impuls i ostati dosledan svom glumačkom genotipu u moru umetnički, pa čak i zanatski degradiranog i potpuno banalizovanog današnjeg delovanja! A pri tom, šanse se ne ukazuju tako često iz raznih, razumljivih ili ne, razloga.Jasno je da se sve bazira na individualnom delanju, i ne treba očekivati recepturu s neba!
Ali KAKO da pojedinac, naročito mlad čovek, izbegne prerano „sečenje krila“ usled nesnalaženja, neslaganja s postojećim izražajnim okvirima! (Ne želim da ulazim dublje!) Neminovno je da u određenom trenutku prihvati date šablone zarad zadovoljenja prirodnog nagona za radom, a pre svega materijalne egzistencije. Osim ako nije ludački nadahnut žarom za istinskim stvaralaštvom, i ne podleže spoljnim uticajima! A to je, priznaćemo, retkima „dozvoljeno“. Čim se oseti i tračak mogućnosti za finansijskom sigurnošću koja je, naravno posledica urađenog posla- kakvog god!- lagano, ali sigurno sledi stihijsko, polusvesno (ipak se očekuje određena prisutnost svesti pri kreativnom radu!) prepuštanje površnom i „ne vredi se boriti protiv toga“ načinu istraživačkog rada.
Jer To jeste vrlo inspirativan i naporan istraživački rad! Ali, Bože moj! Ima li dobrog, odličnog ili vrhunskog rezultata bez muke?! I više nego dobro, znamo da nema! I, tako se vrzino kolo okreće u nedogled...
U čitavoj ovoj jurnjavi za ličnim identitetima, izrazima, kakogod nazvali iskonski ljudski motiv i cilj postojanja, borba se svodi na- gaziti preko mrtvih ili ne! Prva opcija je svakako, trenutno delotvornija. Nažalost ili na sreću- sve zavisi od pristupa! Ali je nezaobilazna mogućnost izbora i u divnoj,neophodnoj nam duševnoj hrani zvanoj umetnost!
Svakako da je kriza u kojoj se čovečanstvo, a kamo li umetnost nalazi, došla sasvim logično. Ali ne shvatam zašto je svaka iole istinska, srčana borba za bilo kakav kvalitativni pomak unutar individualnih univerzuma, a zarad kolektivnih- neminovno osuđena na propast i etiketu donkihotovske borbe! Retki su uspešni ishodi. No, ne bili malodušni, zahvalićemo i na njima!
I ko da postavlja pitanja, kritikuje i reflektuje stanje savremenog čoveka kada umetnost to ne obavlja! Koja je uopšte naša misija u čitavoj ovozemaljskoj priči?! Da li ćemo ikada dobiti šansu da kažemo ono što nam leži na srcu? Da najsurovije i najsuptilnije istine podelimo jedni s drugima- bezrezervno i krajnje iskreno! Ma kako to rezultiralo! Da međusobno oplemenjujemo svoje mikrosvetove! ...
Zašto da dovodimo sebe u pozicije učaurenih posmatrača koji ne žele ništaposebno da kažu- jer je već sve rečeno. Naravno! Davnih dana je sve rečeno, ali na određeni način, u određenom obliku. A koji je naš način?! Moj, Tvoj, Njegov,...! Onoga trenutka kada Zemlja prestane da diše- tek tada će definitivno biti sve rečeno! A bezmalo je gordo da se igramo Boga.
Samo je pitanje kada će početi da se događa osvešćivanje među onima koji su odgovorni za ono što se nudi „narodu“! Ili je ipak jedino rešenje da narod, u kojem god smislu (konzumentski ili profesionalno) aktivan u kulturno- umetničkom (danas, bogami! isključivo zabavnom) životu ovog degenerisanog društva, krene u pamfletsku borbu! Jer, posvećenim radom i otvorenim izražavanjem ličnih stavova, gotovo je nemoguće! Pošto suljudska prava i sloboda, da ne pominjem slobodu govora i sl. (to bi bilo krajnje komično!)- maksimalno ugroženi, štaviše zabranjeni! Ili su možda poprimili neku savremenu konotaciju, koja je pak potpuno oprečna svom suštinskom značenju! Sve je moguće...
Zbog čega je nepoželjno javno iznošenje mišljenja koje se razlikuje od onog koje većina poseduje (takođe, uglavnom javno)! Ako je nešto crno, onda je crno! Ako je belo- to je belo! Boje su druga priča! Nema ništa loše u tome kada je čovek svestan toga!
Naravno da nam je umetnost cilj koji se tek na trenutke dotakne. Ali ne možemo činiti greh prema velikima, čiji je rad paradigma u određenim okvirima, te lažno valorizovati dela koja to ne zaslužuju. Greške su prirodna i poželjna stvar u procesu stvaranja, jer one nas vuku napred i traže da kreator nalazi produktivnija i istinitija rešenja! Spoznaja istih samo je dokaz otvorenosti i izoštravanja čula. Zabašureni problemi se ne rešavaju sami od sebe.
No, da ne bih ulazila u problematiku sveopšte i sveprisutne ispolitizovanosti svake pore osakaćenog nam društva, i mnoge druge akutnije boljke, pitam se KO LI ĆE NAM NADOKNADITI IZGUBLJENO VREME I DUŠEVNO SIROMAŠTVO!
