Odsutno prisustvo

Osećam svaki grč koji telo trpi.

Zatvorim oči, napregnem se iz sve snage da uklonim taj pritisak u mišićima.

U glavi.

U srcu.

Ne uspevam da zauzdam potrebu da vrisnem zbog nečeg.

Ali vrisak nikako da se otme iz stomaka.

Savlađujem se verujući da nemam opravdanje za tako nešto.

Kažem sebi, Ljudima se dešavaju strašne stvari,

Ljudi neizmerno pate.

Ti nemaš opravdanog razloga da vrisneš.

Nije dovoljno to što osećaš u kakvom svetu živiš

to što gubiš konce sopstvenog putovanja kroz život

to što, po ko zna koji put, počinješ da se pitaš ko si

gde pripadaš

i da li je uopšte potrebno da negde pripadaš u ovom svetu!

Postavljam hiljadu i jedno nepotrebno pitanje koje rasute misli nameću.

Srce zna odgovor.

Uvek.

Čujem oko sebe neusmerene glasove koji nešto pokušavaju da se dogovore,

da propuste razmenu nekih misli,

da se povere, razuvere, objasne i shvate nešto.

Zadržavaju se u nekom vazdušnom čvoru i ne znajući da nisu stigli na odredišta.

A čvorovi se međusobno prepliću dok se jednog trenutka ne pretvore u zavesu neartikulisanih zvukova.

Čemu onda reč?!

Zar ne bi bilo bolje zaroniti u ćutanje i osluškivanje svih onih divnih čarolija života.

Kad već istrošismo i vrednost koju reč ima.

Samo je urlik nebu ostao.

Kiše će sprati prljavštinu vekovima sakupljanu.

Ako budemo dovoljno Čovek možda nam i bude data poneka kap.