Mislim

Kako  da ti kažem sve ono što osećam kad me “to nešto” obuzme?

Nije duša olovka u ruci.

Zato pišem.

Iako ne mislim da papir može upije trzaje duše.

Ne mislim ni da umem pametno da napišem stih.

Ne mislim ni da stihovi treba da se pišu pametno, čini mi se.

Ne znam ni zašto neki ljudi imaju žar za stihom.

Nikada nisam naročito volela poeziju.

Radije sam bivala dirnuta nekom ljudskom pričom.

A uvek sam nalazila trenutni spas u pisanju.

I uvek mi je išla na živce reč.

Neiskrena, tačna, meka, oštra, suva, mesnata.

REČ. Tri tačke

Ona za koju se hvatamo kao za poslednju slamku.

Ona zbog koje preziremo štoŠta i štoKoga.

Ona za koju ćemo uraditi sve.

I ništa.

Veličanstvena I ništavna.

Neophodna kao hleb nasušni.

Nepotrebna kao alkohol, smog, nikotin, beli šećer I ostali neprijatelji ljudskog tela 21. veka.

Reč.

Ko ju je uopšte izmislio!?

Ponekad pomislim da bi bilo jednostavnije kad bi se drugačije zvala.

Možda ne bi bila to što jeste-možda bi bila bolja.

Možda ne bi bila dovedena do litice na kojoj je danas.

Istrošena, nerespektabilna, strana.

Ili ona nije kriva za sve što trpi!

Da.

Krivi smo mi.

Ljudi.

Samim tim i ja.

Nekako ne umem uvek da je upotrebim pravilno.

Onako kako osećam.

Ne umem da kažem uvek.

Možda i nikad.

Ali mogu da napišem.

Približno.

Mislim na one najtananije osećaje.

Zovem ih Trzaji.

A kako ih ti zoveš?

I kako ih pretačeš u reči?

Znaš, čini mi se da si Ti baš vešt s rečima.

I to je jedan od razloga zbog kojih te volim.

Ako bismo tražili razloge.

Mada sam uvek mislila da je to izlišno.

I dalje to mislim.

Iako ne znam zašto.

Ali znaš, za mnoge stvari i ne treba tražiti Zašto.

Jer su zato što JESU.

Prosto.

Eto, to ja mislim.

Ako me razumeš, što bi Ti rekao.